Promocije knjige

Jasna Milenović

UNA I DEČAK SA DEVET REKA

Poštovani prijatelji, ljubitelji lepe reči! Započnimo ovo veče parafrazirajući reči pesme našeg Draška Bokana, koju smo svi u mladosti često pevali: Ako je Una djevojčica što je godinama rasla s nama/onda je danas Una u najboljim godinama. Reka iz pesme tada je bila Sava, a onda je Draško prešao, sa pesme, na drugu reku, na Unu, i posvetio joj čak celu knjigu, ''Kapi moga Unalenda'', čijoj promociji u Novom Sadu večeras sa radošću prisustvujemo. Naš prijatelj, Dragomir Draško Bokan, uspeo je da nas sve ovde okupi, zahvaljujući svojoj velikoj ljubavi prema jednoj modrookoj reci, i svome zavičaju. Nalazeći da je to jedno isto, Unalend, i prorokujući da i ova knjiga, i taj kraj, Pounje, imaju mogućnosti i snagu da okupljaju sve ljude dobre volje, ljubitelje prekrasne prirode i druženja, one, koji žele da ponekad bar svetla svojih velegrada zamene treperenjem svitaca, žuborom reke, pesmom složnih grla, uz gitaru... Dobrodošli, da večeras dočaravajući huk te zelenookelepotice, i sami oslušnemo šum stihova, poput razvigora među granama… ''Unijaplast'', naš domaćin (i njen vlasnik, Milan Živković) u svom imenu krije reč Una, kao i reč unija, zajedništvo, jer ćemo zajedno ploviti ove večeri, kao da smo na reci Uni. ''Ovo pišem, jer je Una moja fikcija, i inspiracija, rijeka mog djetinjstva, a Sava mladosti. Una je rijeka koja spaja dobre ljude, i stvara nova prijateljstva. Una se na svim jezicima zove Una, zato jer je jedina!'', reči su našeg večerašnjeg autora. ''Kapi moga Unalenda'' su spomenar svih naših dana. Onih koji su bili, i onih koji bi mogli biti. To su i dnevnički zapisi. Jedna intimna priča o (izgubljenoj) Domovini, mladosti, (prećutanim) bolovima, o nadi u budućnost, u kojoj, na mestima naših zaceljenih rana, i ožiljaka, ponovo, treba da rastu neki novi klinci, naši potomci. Životna misija Draška Bokana je da miri zavađene strane, da (o)smehom krpi sve u nedavnim vremenima izrečene grube reči. Da Ljubavlju, supružničkom, roditeljskom, prijateljskom, daje primer svima koji ga poznaju, i sreću, ili će ga tek upoznati, kako se Život gradi, i kako i može, i treba da se (ponovo, i uvek!) gradi! Moglo bi se reći i da je ova knjiga lirski dnevnik. I (unski) brevijar. I bedeker. I pesmarica prigodnih pesama o voljenoj reci, i rodnom kraju. Ova knjiga mnogih kapi Bokanovog Unalenda nikoga neće ostaviti ravnodušnim. U njoj će svako naći ponešto za sebe – i ljubitelji putopisa, i ljubitelji poezije, i tragaoci za tradicijom, i zaljubljenici u prirodu, i oni koji su u potrazi za nedovoljno otkrivenim, tačnije, sakrivenim mestima – potencijalnim turističkim biserima… Kao i Draško Bokan, koji to ponekad tanano, a ponekad baš direktno, provlači kroz ovu knjigu, i ja se nadam, kao u pesmi Otišla Emina, da će se mnogo onih koji su otišli u beli svet, tražeći Eldorado, ipak vratiti na prađedovska ognjišta, staviti nova Zlatna vrata iznad starih pragova, shvatajući da se iz smaragdnih kapljica Unalenda može roditi novi život, na dobrobit i same reke, Pounja, i šire zajednice. Nadajući se da će se Emina, i njene zemljakinje, vratiti, otvoriti etno kuće, dočekivati turiste, ne samo iz regiona, već iz celog sveta, pa dovesti iz tog sveta i svoju stasalu decu, i unučiće, da na Uni naprave porodični posao. Kako piše u Bilješkama o piscu, i sam Dragomir Bokan ''spajao je ideje iz života, u održive proizvode’'. Ćopićevskom razgovorljivošću, ponekad u vinjetama, kao u čuvenim Andrićevim ''Znakovima pored puta'', Draško nas vodi u kratke zapisise: Štrbački buk, Branko zatvara dućan, Venčanje pod slapovima Mire i Voje, Helena... Na mnogo mesta ''Kapi moga Unalendа'' su omaž pre svih Branku Ćopiću, maloj iz Bosanske Krupe (Čamac na Uni), članovima porodice Pozderac, sa kojima decenijama druguje, poznatim umetnicima – slikarima, glumcima, značajnim ljudima toga kraja... Čitava plejada prijatelja promiče pred našim očima. Ponekad gorko, pisac slika opustelo Pounje današnjeg vremena, u kome izumiru staračka domaćinstva: ''Sve je to ta čemerna i tragična Krajina, koju mora pogoditi svaki belaj, a posebno je vole oni neobični, i nemogući, s poražavajućim i ponižavajućim raspletima.'' Dodajući, i gorko-humorno: ''Nažalost, to je naša tradicija, da uvek volimo pilati tupom stranom pile…'' Hrabro, bez uvijanja, i bez dlake na jeziku, govori Draško Bokan o bratoubilačkim vremenima, bivšim i nedavnim, koja su obeležila i naše živote. Često gorko priča o tome kako je urušena naša zajednička Domovina, na svim stranama, metar, po metar... Dodajući, u svakom od tih zapisa, optimistično, i bez izuzetka: ''Pa, kako ćemo dalje? Pa, kako bi, kao i uvijek, zajedno i ispočetka. Možemo mi to!’’ Setne, a opet urnebesne, anegdote nategnute na žicu između suza od smeha, i suza od tuge, priče iz jednog sada nestvarnog bivšeg života, mešaju se i melju u mlinu sećanja, na život kakav je (još!) mogao biti a (više) nije… Još u ranoj mladosti, kada sam upoznala (neposredno posle svog osamnaestog rođendana) tada tek zaljubljeni par, Helenu Urek i Dragomira Bokana, zavolela sam knjige kolažnog tipa, sećanja-komentara-poezije-lirskih zapisa, kakve su bile ‘'Sentimentalno vaspitanje'' Mome Kapora i ''Nezaboravnik omladinske borbe'' Đoke Stojičića. Takve su knjige, kao i sama Draškova o Unalendu, prepune rukavaca, ada, mostića, uspomena... ''Tamo gdje se koja sestrica-rijeka pridružuje Uni, tamo su ade najveće, najljepše, najbogatije.’' Strana 73. Sa bezmernom ljubavlju za svoj kraj, uvlači nas Draško Bokan u čarobni svet Pounja, pozivajući nas mnogo puta svojim ćopićevskim humorom (tako shvatam/o da je to odlika ljudi njegovog zavičaja, u kome ''svijetle ljudi kao krijesnice'', u neizmaštane priče, jer su one samo prepisane iz života, toliko bujnog, da ništa ne treba izmišljati, dovoljno je samo otvoriti oči, uši, i dušu, i uzeti olovku... ''Što nije zapisano – kao da se nije ni desilo...'' I zapisati ''Una će se braniti sama svojom ljepotom, i s nama, na obalama...'' Kao dobri duh Pounja, naš pisac čini sve za dobrobit svoga kraja. Spaja ljude, sanja da obnovi nekadašnju slogu i radinost, kao u košnici, i da opet okusi med tog života. Emisar svih dobronamernih ljudi, podseća nas na sve dobro, što je bilo, i što bi – nadajmo se zajedno sa njim – opet moglo biti, svi uslovi su tu, Majka Priroda nije štedela na lepoti, dodavši i vredne ljude. Jer, ''Una je dragi kamen, i naša ljubav prevelika'' kaže Bokan u pesmi Stoj, tko ide, koja bi mogla da bude jedan od manifesta ove raznolike knjige. ''Polako odmiču godine, kao ova moja Una, spuštajući se ka Crnom moru, a mi ka crnoj zemlji...'' setno nas na prolaznost svega podseća Draško. Ne zanemarujući ni teške dane velikih pogroma i iskušenja, on ne optužuje, ali ni ne zaboravlja svoje pretke, ni druge nevine jasenovačke žrtve, čija ugravirana imena trepere kao latice velikog kamenog cveta, kao opomena, podsetnik i zavet da se takvi dani ne smeju ponoviti: ''Te kapi koje Una donese na kraju svog puta, su zapravo suze Krajišnika za sve pretke koji leže ovdje, na ovom tužnom i nesrećnom ušću Une u Savu...'' I dodaje: ''A nije svima ni pravo da se nekih sjetim.'' Idući uzvodno, ka izvoru naših predaka ali i naših potomaka, 212 kilomatara dalje, gde se, ispod Plitvica, naziru prvi mlazevi buduće lepotice, jedne i jedinstvene, kreće ''Moj život, kao knjiga puna čarobnih kapi, koje prsnu samo jednom, i uđu u legendu…'' Evo, danas je 28. oktobar 2023. godine. Skoro da smo u dan potrefili sudbonosni trenutak susreta (16. novembar 1977.) Helene Urek i Dragomira Bokana, na tim Plitvicama. Možda je ova knjiga, nesvesno, bez namere, takođe posvećena tom danu, koji je obeležio život našeg prijatelja, i pisca, život, koji se, kao u krugu, na svaki način vrti oko reke Une, Pounja, nazvanog Unalend – zemlja vodenih čarolija, ljubavlju prema zavičaju, prirodi, precima, potomcima, supruzi... ''Kupit ću ti buket od balona,/neka leti u hiljadu boja,/zagrlit te na lađi što plovi/nek svi vide da si samo moja!'' Dragi prijatelji, srećno vam 46 godina od kada ste se sreli! Vi ste pravi primer velike jabuke sloge, a ne razdora, i pravi začetnici Muzeja jabuke tolerancije! Dozvolite mi da vam pročitam za kraj svoju pesmu, davno napisanu, mislila sam za jednog dečaka, a onda sam shvatila da je i ona tajnim putevima, samo njoj znanim, zapravo bila napisana za vas dvoje!


DEČAK SA DEVET REKA
Heleni i Drašku

Poznajem dečaka rodom s devet reka.
Deseta sam reka, koja njega čeka.
Talasi ga nose, u snu, ko na javi:
Vrtlog moje kose svuda mu se plavi.
Juče, iznenada, a podno Plitvica,
Jedan pogled, jedna nežna pletenica...
O tom devet reka među sobom zbore,
I pene i besne, od ljubomore.
Šapnuo mi vetar: sve reke u šoku,
Ostavio reke, pliva u tom oku:
Prkosi nad devet reka razvigor –
Deseta mu srce vezala u čvor.

HVALA TI DRAŠKO, ŠTO SI NAPISAO OVU KNJIGU – UŽIVALA SAM!